Što mi znači posao na projektu Zaželi podršku – Nataša Banjeglav Melinčević

Objavljeno u: Novosti, Zazeli podrsku

Oni su sami, usamljeni. Zovu ih i „treća dob“. Bolesni, teže ili teško pokretni, često zaboravljeni čak i od svojih najbližih, previše često smatrani teretom u ovom ubrzanom, hektičnom ritnu života. Njihova svakodnevica sastoji se od skupljanja snage za sve ono što se nama, koji smo još u snazi, čini jednostavnim.
Skupiti snagu i ujutro ustati, skupiti snagu i obaviti osobnu higijenu, obući se, pripremiti doručak, skupiti snagu i otići liječniku, do trgovine, apoteke, obaviti kućanske poslove… Previše je to „skupljanja snage“, nema je toliko. Ipak, kažu, samoća je najteža od svega.
U njima vidim ljude koji su nekada bili i te kako korisni društvu, korisni svojim obiteljima, ljude koji su radili, stvarali, obrazovali se, smijali se, plakali, voljeli, putovali… U njima vidim sebe, vidim nas, jer svi ćemo mi jednoga dana biti „oni“.
Ne traže previše, ne očekuju nemoguće. Žele da netko pokuca na njihova vrata, zaželi im dobar dan, iskreno ih pita kako su, pažljivo ih sasluša, zaista ih „čuje“, pokloni im malo svog vremena, iskren osmijeh, blagu riječ.
Sve ono što dodatno možemo za njih učiniti, poštedjeti ih „skupljanja snage“ i biti za njih ta snaga, održavati njihov dom (u kojeg su nas otvorenog srca i s povjerenjem primili) ugodnim za život, pomoći im kod obavljanja najosnovnijih životnih potreba, biti im oslonac i pratnja kada moraju izaći iz sigurnosti vlastitog doma, olakšati im snalaženje u novim životnim okolnostima, u neminovnim susretima s birokracijom, novim tehnologijama itd., njima predstavlja veliku pomoć, a nas ispunjava zadovoljstvom što smo im barem malo olakšali često tešku svakodnevicu.
I nismo mi samo netko tko će doći i napraviti ono što je tog trena najpotrebnije, ne. Mi smo netko koga se željno očekuje, mi smo oni koji nazovu i pitaju kako su i da li što trebaju i onih dana kada se ne vidimo, mi smo oni koje oni zovu da pitaju kako smo mi i naše obitelji, mi smo oni koji od njih učimo, kojima su oni obogatili živote, mi smo prijatelji.
Da, mi primamo plaću za ono što radimo, ali uz plaću tu je i materijalno nemjerljiv bonus – osjećaj ispunjenosti i zadovoljstva što smo, barem u maloj mjeri, nekome učinili život lakše podnošljivim…
Bez puno mudrovanja, sve je sadržano u jednoj naoko tako jednostavnoj rečenici: „Ja jedva čekam da ti dođeš.“

Print Friendly, PDF & Email